Резервних држава немамо, резервних планета немамо; ми не треба ништа боље ни љепше да тражимо већ да ово што имамо сачувамо.
Аутор: Осман Зукић, Новинар-истраживач екологије и природних вриједности.
Оставили смо праскозорје и мразишта на Романији. Скренули у Хан Пијеску десно према Рогатици, односно Жепи, и даље пратили куда нас води Гоогле Мапс. Све што смо путем усијецали дубље у планине, било је мање аута. Тек понека радна машина, рахли камион и дивље животиње на цести. Црногорична шума је гушћа што смо на већој надморској висини.
Гледаш с једног на друго брдо, могло би бити да су брезова, букова, храстова стабла, чије је лишће већ румено, жуто, црвено, потези киста у рукама неког експресионисте. Котлину је напунила магла и чини се да би могао закорачити у њу. Небо је плаво и чисто, на њему тек трагови авиона као кредом повучене праве линије.
Од миља – панчика
Ибро Мујић нас чека на раскршћу изнад своје куће у родном мјесту Лука. Он је наш водич и код њега ћемо на вечеру и конак.
Недалеко је ријека Дрина. Опет магла, густа је попут тијеста и мале су шансе да ће се брзо дићи. Ибро нас проводи шумским путем. У даљини се чују машине, идемо према звуку чекића који у правилном ритму дозначује стабла, Ибро прича. Ово је трећа година како ради као водич у Националном парку Дрина. Не зна се још да ли ће га запослити на неодређено. Каже да су мале шансе да добијеш радно мјесто ако ниси добар с онима у политици, џаба што хоћеш радити и што волиш шуму и природу.
На пут излазе дозначари. Поздрављају се и представљају. Душан Ковачевић је руководилац сектора заштите, развоја и кориштења природних ресурса у Националном парку Дрина. Врше санитарну дознаку, што је дио редовних активности како би се овај рејон очистио од сухих и болесних стабала која су опасност за физиолошки здрава стабла. Панчићева оморика је заштитни знак овог парка, а подручја гдје она расте су зоне од примарне заштите.
Стрмина је, придржавамо се за гране и камење док се спуштамо у утробу шуме. Ибро говори о активностима за које је задужен. Води планинаре у обилазак, дочекује стручњаке и професоре па их води на локације које су предмет њихових занимања, крчи стазе и обилази терене како би упратио евентуалне пријетње за еко-систем. Каже да су овдје забрањене све активности, од лова до сјече, ради се само на заштити и развоју туристичких и научно-истраживачких потенцијала. Показује нам танко, витко, дугачко стабло чији су врхови урасли у маглу.
У његовом нарјечју, оно није оморика, већ је хоморика, Панчићева хоморика, од миља – панчика.
Да би пронашао ову врсту четинара, Јосиф Панчић је десет година ходио неистраженим предјелима уз доњи и средњи ток ријеке Дрине. Коначио је и хранио се код сељака који су му доносили гранчице и лишће, а он их је скупљао у свој хербариј.
Кад ју је најзад пронашао и однио у Беч – ледену љепотицу како је записао – међу научницима више није било разилажења по питању који је најљепши европски четинар нити сумње у то ради ли се о ендемској врсти. Генетска испитивања су, касније, доказала да је Панчићева оморика – лат. Пицеа оморика, откривена 1877 – стара до шездесет пет милиона година, а њена природна станишта су једино овдје – у источној Босни и на југозападу Србије.
Панчић је за живота од својих студената тражио да га сахране у сандуку од дрвета његове оморике.
Без шумског реда
У Струговима има око седамдесет матичних, одраслих и здравих стабала, а природни помладак је доста добар. Свако стабло је обиљежено бројем и уписано у евиденцију. Радили су то стручњаци из надлежних институција и професори с факултета из Сарајева и Бањалуке. Ибро их је водио од стабла до стабла. Евидентирали смо, каже, сва стабла до којих смо могли доћи, а другима можеш прићи једино спуштајући се конопцем. Циљ овог процеса је да се евидентира бројност и утврди здравље овог терцијарног реликта данас.
Локално становништво је некад сјекло ову ендемску врсту четинара, правили су од њега чамце и уграђивали га у куће. Мислили су да је ријеч о неком светом дрвету, да ће им донијети срећу, нафаку, ријешит их зала и држати несрећу подаље од њихових имања и стоке.
Ибро се нагледао свега. У шуми, каже, нема шумског реда. Све се своди на то да се посијече стабло, извуче и одвуче, а остало нека стоји. Тракторима и вучним машинама се уништава шума, тврди. Да би се извукао трупац од пет-шест кубика уништи се десетак младих стабала. Прва класа се сијече у дрва, божја грехота, рече он.
Село Лука и већина приватних посједа припадају парку, а парк је подијељен у три зоне, прва у којој нису дозвољене никакве активности, друга у којој се може вршити санитарна сјеча и трећа, којој припадају и приватни посједи, гдје се може радити све као иначе уз поштивање закона и регулатива.
Након два сата проведених у клисури, вратили смо се на плато Борове Равни. Ведри се. Између крошњи високих четинара се као кроз витраж у катедрали провлаче зраке сунца, а како магла нестаје тако се откривају нове боје. Свјетлост се прелама на капљицама росе, паук је развукао мрежу од једног до другог дрвета и њише се док је плете. Чинило се да сунца уопће нема, да га никад више неће бити и да је мраз посвуда. Отуда тако интензиван осјећај топлине и олакшања.
Струка и политика
Душан у овим шумама ради преко четрдесет година. Осамдесетих година је учествовао у изради шумско-привредних основа за ово подручје. Оно је тада имало најквалитетнију шуму у региону, али су тржиште и развој индустрије учинили да се годишњи етат који су предлагали стручњаци политичким путем увећавао.
Само је творници шперплоче из Зворника требало 20 хиљада кубика годишње.
Наука и струка дефинирају да се мора обезбиједити континуитет продукције, прираста и приноса. Из шуме се узима онолико колико треба, не више. Ако шума донесе десет неких јединица, објашњава Душан, онда треба узети, рецимо шест, али не 12.
Послије рата, наставља, шума није била потребна толико тржишту и индустрији, колико је она била средство да се људима надокнаде ратне штете. Давало се борцима, инвалидима, па и онима који су помагали војску. „Нема банке, дивиденде, камате која може да обрне новац попут шума. Ако се квалитетно узгаја и о шуми води рачуна, боља је од икакве банке. Плус други бенефити – еколошки, биолошки, здравствени, научни, културни.“
Шума је драгоцјеност и сви су то знали онда, знају и сада.
У нашој земљи има шуме, објашњава Душан, али немамо квалитет, остала је млада шума и треба је чувати. „Нећу ја бити жив, ал биће неко други, требаће неким будућим генерацијама. Не можемо ми сјећи оно што је наше дјеце, наших покољења. Ми не треба ништа љепше и боље да тражимо, већ да ово што имамо сачувамо. Јавна предузећа су партијски пљенови. Пуно је неодговорности, непотизма. Не пита се тржиште, логика, наука, него странке и политика. Ми који бринемо о шумама смо заробљени, као у кавезу.“
Душан је у шуми ноћио „милион пута“ и цијени људе који знају посао, цијени инжењере који ће обути чизме и провести цијели дан на терену. Каже да данас упосленици у шумским газдинствима хоће шуму из канцеларије чувати. Противи се томе.
Аустријски путописац и археолог Феликс Каниц је у својим путописима написао како су Панчићеву оморику користили још Римљани, њоме су подупирали рудничке јаме у Босни. Без обзира што се данас не сијече и што се годинама устрајава на њеној заштити, што се и даље изучава како и у којим условима се младице могу пресађивати, ова врста је угрожена више него икад.
Посљедњих година примјећују се учестала сушења стабала и повезују то с порастом просјечних температура. Објашњење је у њеном плитком, тањирастом коријену који не може из дубине узети воде колико јој треба, па се онда храни водом из стабла и грана и тако убија саму себе.
Осим тога, пожари који настају као посљедица људског немара узимају и посљедња стабла ове ендемске врсте. Присјећају се овољетног пожара у непосредној близини на Великом Стоцу. Изгорјело је тада преко половине станишта Панчићеве оморике. Терен је неприступачан, касно се дјеловало, а гашење је додатно отежавала чињеница да нема протупожарног пута. Гасили су ватру шумари, локално становништво, а у нека доба се укључио хеликоптер.
Душан не да рећи да је за несрећу крива судбина иако су људи склони тако казивати. Не може судбина бити крива, говори он, ми треба да правимо што мање грешака, грешка је узрок свих катастрофа и недаћа.
Овдје на располагању имају Ладу, нешто ручног алата, брентаче и људе спремне да се укључе у акцију уколико би дошло до пожара. Ови терени су далеко педесетак километара од Сребренице, пут је лош, комуникације споре и док помоћ дође, наглашавају, ватра ће се распламсати. Зато је важно да људи воде рачуна о својим поступцима, поготово у прољеће кад крче њиве и пале коров.
Резервних држава немамо
Панчићева оморика расте још и на локацијама Град и Шарена Буква. Стабла су млађа, мање их је и тешко им је прићи, али су доста доброг здравственог стања. Ибро ће нас одвести да их видимо. Пошто не можемо колима, пењат ћемо се сат и пол. Пролазимо и кроз његово имање, показује нам брвнару коју планира уредити. Настамбине у које се некада затварала стока, а и оне у којима су коначили чобани су зарасле у лозовину, папрат, глогиње и трње. Назире се тек стаза којом наш водич повремено предводи групе планинара. Данас су њиве обрасле шумом, нема људи да их обрађују, а утрине куда су се некад гонила говеда и овце су зарасле.
Најљепше је кад не знаш шта ћеш видјети пењући се према литици брда. Видјет ћеш дубоко усјечен кањон ријеке Дрине. Свјетлост са запада удара у њену десну обалу, шарена је и јасно се виде се све боје јесени. Западна страна је тамна, баш као и ријека. Ибро показује куда су маркиране планинарске руте и куда ће их још маркирати. Да је лист с крошњи пао, могле би се видјети и дивокозе.
Док реже колуте суџуке и кришке домаћег хљеба, Ибро прича да ће се, ако не добије уговор на неодређено, бавити сточарством или ће отићи у Илијаш. Наћи ће се посла, каже, али би радије дане проводио у свом крају. Машта о томе да једном овдје има шаторе у којима могу преспавати планинари, да их понуди сиром и кајмаком, да им се праве лепине, пите и уштипци.
С литице гледамо витка стабла Панчићеве оморике. Нашла је себи бивак овдје и милионима година је ту. Њихове крошње пирамидалног облика и боја иглица која на свјетлу прелази из тамнозелене у бијелу су знатно другачији у односу на бор, смрчу или јелу. Кад је једном видиш, увијек ћеш је препознати колико год била сакривена међу другим стаблима. Силазимо још дубље према кањону. Са стијене се боље види како су се нека стабла осушила. Овдје су препуштена сама себи.
Сунце нагиње према западу. Сјенке дрвећа су све дуже и ако би их помно пратио видио би како се помаљају на другој обали. У Ибриној кући ће нас дочекати његова мајка и два старија брата. Соба у којој ћемо спавати је топла, а поред пећице сложена букова дрва. Ватра пламти и одсјај се одбија о зидове. Рекоше да су овдје зиме оштре и сњегови знају доћи рано.
Освануло је ведро јутро. Такво да мислиш како је оно јучер тек илузија, сан у којем се по некој савршеној логици збило толико корака, мисли, ријечи, порука и информација, и да данас настаје прича. Шарена Буква је још један рејон на који ћемо отићи. Панчићеве оморика овдје има још мање и витка стабла се њишу на снажном вјетру. Опраштамо се с Ибром. Ако му не дају уговор на неодређено, рекох му, неће га дати некоме ко ове терене зна као свој џеп и ко тако лијепо говори о крајолицима, видиковцима, стазама, биљном и животињском свијету који је у овој регији тако разнолик.
Машине припремају макадамски пут за асфалтирање. Одавно међу људима круже приче да се не асфалтира до сваке куће у селу због оних који живе у тим кућама, већ зато што је тим асфалтним путем најлакше доћи до гласача у освит избора. А избори су сљедеће године. Уочи њих нико не прича како сачувати наше шуме и нико се не пита коме оне расту кад људи свакодневно иду из земље, него се тражи начин како, по сваку цијену, њима газдовати дуже и експлоатисати их брже.
У књизи Тајни живот дрвећа Петера Волебена пише како дрвеће има памћење, размјењује поруке, осјећа бол и добија опекотине од сунца. Чак и боре. Пише тамо о томе како савремено шумарство заправо производи дрво – сијече стабла и затим сади нове саднице – и интерес за добробит шуме постоји само у оној мјери у којој је она неопходна за оптимално управљање шумарским предузећем.
Путем се мимоилазимо с камионима који возе асфалт. Одлазимо. Кад год будем корачао нашим шумама, у којима се негдје на крају земље сакрио и најљепши европски четинар, сјетит ћу се реченице коју је изговорио Душан. Резервних држава немамо, резервних планета немамо; ми не треба ништа боље ни љепше да тражимо већ да ово што имамо сачувамо. Будући нараштаји ће нам бити захвални.
Видео прича: Коме расту наше шуме [Зелене миље / YоуТубе]
(Прича из ауторског серијала „Зелене миље: Репортаже и видео приче о стању и перспективама еколошке свијести у БиХ“ настала је уз подршку Фонда отворено друштво БиХ.)
