Осаћанска традиција

Осат

Ова област на крајњем истоку Босне и Херцеговине, односно Републике Срске у средишњем току ријеке Дрине представња посебно географско подручје са специфичним етнографским особинама. Осат је готово цијелим временом свог постојања представљао и административну цијелину некада мањег а некада већег ранга.

Осат се први пут спомиње у уговору којег су у Тати 1426. године потписали угарски краљ Жигмунд и српски деспот Стефан Лазаревић. У том уговору Осат се наводи у измјењеном облику ОЗАЦХ. Овај уговор прердмет је разматрања др Људевит Талоција у прилогу под називом “ К хисторији деспостске породице Бранковић “ којег је објавио Гласник земаљског музеја. Као додатак овом раду у броју 3., ГЗМ из исте године професор травничке гимназије Александар Хофнер објављује чланак “ Положај неких мјеста у повељи краља Сигисмунда од год. 1426.“ у којем потврђује положај Осата уз навођење, данас, већ опште познатог фра Јукићевог описа Осата али и мало познатог описа Осата који је дао Хаџи Калфа у коме каже “ кадилук Оссад близу Ваљева ,23 дана од Цариграда окружен котарима ужичким , вишеградским и сребреничким ;друго име тому кадилуку је Шахин-Јувасси“ (Соколово гнијездо то јест Соко у Србији“ ).

За град Бродар који се налазио на планини Бујак , Хофнер даје могућност да је био смјештен изнад данашњег села Бујаковића у близини Скелана ( изнад Бујаковића постоји узвишење Кулина),али додаје и да на ушћу Лима у Дрину постоји планина Бујак.

О постанку и значењу ријечи Осат има више верзија , које су рађене “ у погрешним фонетским транскрипцијама и морфолошки и деривационим аналогијама ,такви ставови су најближи наивној народној етимологији“.

У стручној литератури било је више покушаја да се одреде границе Осата као специфичне етногеографске области .Те границе разликују се од аутора до аутора при чему се мисли на западну границу , јер остале три чини ријека Дрина па стога су неупитне.

Градитељско наслијеђе

Осаћанско градитељство одавно је позната, као што је Осат – област у источној Босни препознатљива по врсним неимарима и градитељима који су обнављали порушену Србију с краја XВИИИ и у првој половини XИX века. Они су такође познати и по бројним градитељским пословима које су реализовали знатно касније па и у нашем времену. И поред тога што су постали чувени по дрвеним кућама осаћанкама, ови мајстори из источне Босне успешно су градили и служили се и другим материјалима, каменом, опеком и бондруком. За њих се зна да су сваког пролећа на више места прелазили Дрину, настављајући пут до Ваљева као својеврсног сабирног центра. У потрази за пословима пут их је водио и до најудаљенијих села, вароши и варошица Србије у којима су у већој или мањој мери до недавно били сачувани градитељски објекти подизани њиховим рукама. Више цркава брвнара широм Србије дела су ових врсних мајстора, као што су многе сакралне грађевине зидане од тврдог материјала, дела њихових руку. Осаћани су градитељи и знаменитих кнежевских конака, кућа нахијских кнезова, локалних старешина као и стамбених грађевина чији је власник био кнез Милош Обреновић. Такође, они су подизали објекте исламске вероисповести, џамије, текије, медресе а посебно су познати као градитељи џамија са дрвеном мунаром. Најзад, они су остали познати и по чувеном бањалачко – неимарском језику којим су се на градилиштима служили, и кога други, осим њих нису разумели.

Осаћански градитељи појављују се пре свега као ствараоци. Градећи сакралне и световне објекте, они су у српско поднебље утиснули печат препознатљивости. Њихова остварења сачувана до наших дана, готово без изузетака имају посебну форму. Осаћански облици, стварани снагом индивидуалне креације и колективног прегалаштва у много чему остали су непревазиђени, а куће осаћанке које се приписују њима као родоначелницима једне нове градитељске епохе не могу заменити други објекти. Складним пропорцијама, једноставним распоредом простора, унутрашњошћу у којој доминира дух патријархалне заједнице ови објекти представљају парадигму хуманости и не остављају равнодушним савремене посетиоце нити истраживаче културног наслеђа. Узимајући у обзир материјални и духовни развој наше заједнице, осећај присутности и људске топлине у кућама осаћанкама и надасве хуманост простора у коме су се рађале, стасавале и умирале генерације сродника – ови се градитељски облици издвајају од свих других, који су у Србији подизани у последњих неколико столећа.