Шумски плодови Националног парка “Дрина”

Шипурак ( лат. Rosa canina) је жбунаста биљка из породице ружа. Цвјета у мају и јуну, а сазријева у септембру и октобру. Плод је црвени, јајастог облика, глатке површине. Плод шипурка се користи за припрему чаја, као и за припрему неких посластица попут џема, слатког и сока. Шипурак се такође користи у козметичкој индустрији.

Трњина ( лат. Prunus spinosa) је трновита биљка која се сматра претком шљива. Расте на грму и плодови су плаве боје.Цвјета крајем пролећа, а у јесени сазријева. Код ове биљке могу се користити се плодови, цвијет и кора. Има љековита дејства и може се користити на различите начине као и за припрему чаја.

Рибизла ( лат. Ribes) је врста бобичастог воћа.Плодови су бобице величине грашка. Плодови могу бити бијеле и црвене боје и тада су киселастог укуса,а такође могу бити и црне боје и црна рибизла има горак укус. Може се користити у лијечењу разних тегоба због својих љековитих својстава, а користи се у исхрани за припрему џема, сокова, слатког.

Дивља малина ( лат. Rubus idaeus) је вишегодишња биљка из породице ружа. Плод је црвене боје јако лијепог укуса. Богата је витамином Ц и Е. Лист малине се користи у народној медицини за припрему чајева, док плод малине је веома познат у исхрани за припрему сокова, џемова, слаткиша.

Клека ( лат. Juniperus) је род четинарских биљака из породице чемпреса. Клека је вишегодишња биљка са игличастим лишчем и ситним бобичастим плодовима тамно плаво-љубичасте боје и горкослатког укуса. Бобице клеке се могу сушити и користити даље због својих љековитих својстава. Познато је да плод клеке помаже код мокраћних тегоба и проблема са бубрезима.

Шумска јагода ( лат. Fragaria vesca) је врста јагоде која расте на рубовима шуме и шумским пропланцима. Цвијет је ситан и бијеле боје, а касније плод црвене боје. Шумска јагода је лијепог мириса и укуса и користи се у исхрани и за припрему неких слатких јела. Такође се користи и чај од јагоде.

Сремуш ( лат. Allium ursinum) је самоникла биљка из породице лукова, позната као дивљи или медвеђи лук. Има велику хранљиву вриједност, нарочито у првим мјесецима пролећа. Сремуш расте у влажним подручијима листопадних шума. У исхрани се користе листови и луковица. Такође је позната употреба сремуша у народној медицини.

Брусница ( лат. Oxycoccus) је зимзелена патуљаста жбунаста биљка која расте у веома влажним подручијима. Плодови бруснице су црвене бобице, глатке текстуре и слатко-кисјелог укуса. Плодови бруснице се у веома широкој примени како у прехрамбеној индустрији и у медицини. Богата је антиоксидансима и витамином Ц.

Глог ( лат. Crataegus) је дрво и жбун из породице ружа који је сродан плоду мушмула. Расте у висини до 5 метара на разноликим стаништима. Глог је трновит, цвјета у периоду маја и јуна и у периоду сазријевања од септембра до октобра добијају се ситни бобичасти плодови црвене боје – уколико је у питању црвени глог. Сличан њему постоји и бијели глог.

Боровница ( лат. Vaccinium myrtillus) је малени вишегодишњи грм који са својим плодовима спада у врсту дивљег воћа. Цвјета у мају и јуну, а плодови сазријевају у јулу и августу. Плод је јако укусан, плаво-црне боје. Јако је богата гвожђем и витаминима па се користи у лијечењу анемије. Од плодова и листова се припрема чај, а од плодова се припремају сокови и разне посластице.

Вргањ ( лат. Boletus edulis) је међу најпознатијим врстама гљиве на простору националног парка као и шире. Може бити прољећни вргањ и јесењи. Иако слични, прољећни вргањ расте на пропланцима и сунчаним регијама и на земљишту прекривеном маховином, док јесењи вргањ најчешће расте око четинарског дрвећа и може се наћи у шуми. Обије врсте су јако популарне у кулинарству због сочног и укусног ,,меса“.

Смрчак ( лат. Morchella) припада јестивим гљива и јако је цијењена врста због својег лијепог укуса и пријатног мириса, нарочито у француској кухињи. Постоји више врста, и неке од њих се могу наћи у националном парку. Ова врста гљиве је јако популарна за брање, те доста људи иде у потрази са смрчцима. Расту у прољеће, углавном у шумама.

Рујница ( лат. Lactarius deliciosus) је врста јестиве и јако укусне гљиве. Расте од љета до јесени у зимзеленим шумама, а посебно испод борова, на влажним травњацима и поред шума. Наранџасто-црвене боје је и састоји се од шешира гљиве и дршке који су јако меснати и сочни док је гљива млада.

Лисичарка ( лат. Cantharellus cibarius) Још једна веома популарна гљива, која је наранџасто-жуте боје и лијевкастог облика. Расте у симбиози са коријенима листопадног и зимзеленог дрвећа, нарочито храста и јела. Такође расту и на маховини. Расте од краја прољећа до краја јесени. Позната је међу народом, те се много скупља за јело.

Дивљи шампињон ( лат. Agaricus arvensis) је јестива гљива која је бијеле боје док не почне да стари. Када шамнпион остари, постаје сивкаст,а касније кафене боје. Бере се и припрема док је млад. Има јако меснату капу као и стабљику. Углавном расте на ливадама и најчешће је узгајана гљива на свијету.

Црна труба ( лат. Craterellus cornucopioides) је јестива и веома укусна гљива која је сиве до црне боје. Унутрашња страна капе је свијетло сиве боје. Има специфичан и благ мирис и јако је погодна за сушење. Ова врста је веома богата бјеланчевинама и витамином Ц. Расте у шумама, најчешће буковим и храстовим.

Купина (Rubus fruticosus L.). је вишегодишња биљка са крупним и јаким трњем дуж стабла. Плод је коштуница тамно-плаве, готово црне боје.Расте самоникла по ивицама шума. Добар су извор аминокиселина и есенцијалних влакана.Снажан антиоксиданс.Посебно се истиче у борби против рака плућа, дебелог цријева и једњака. Смањује ризик од срчаних болести попут можданог и срчаног удара, и атеросклерозе. Магнезиј помаже у регулацији крвног притиска, превенцији аритмије и неправилних откуцаја срца..Чај од листа купине има љековита својства.Облози од чаја користе се за лијечење подбухлости лица и очију.Чај од листа купине пијте или гргљајте код грлобоље, упале крајника, душника, болесних десни и афта у устима.

Зова-Базга(Sambucus nigra) је листопадни жбун, рјеђе дрво, које нарасте од 4–6 м. Листови су јој поредани у парове, дуги од 10–30 цм.Цвјета средином љета. Најзначајније су црна и црвена зова, а на нашим се просторима најчешће користи црна – Самбуцус нигра.Љековита својства зове су диуретичка, лаксативна и противупална својства.У љековите сврхе користе се сви дијелови : цвијет, лишће, бобице, кора и коријен.Врући чај од цвијета зове користан је код прехладе, грипе, синуситиса, упале крајника, упале грла, реуматоидних обољења и астме, потиче знојење и чисти организам од токсина.Чај од лишћа користи се код нечисте коже, поспјешује излучивање мокраће.Зова као лијек се користи и за бољи рад срца, код болести јетре, хемероида, тврде столице, болести костију и зглобова те истегнућа.